Draga Ana, grešile smo…

Ćao Ana, kako si? Gde si? Šta radiš? Hajmo na piće? – A iza pića 1001 korist u planu.

ili

Ćao Ana, koje si godište? Imaš li dečka?

ili

Ćao Ana, satima razmišljam šta da ti napišem, mnogo se kajem zbog svega. Jesi slobodna da popričamo?

E pa… ćao Ana i od mene. Ne idi na piće ako nisi dobro razmislila, reci da imaš dečka u 99% slučajeva i zaista nemaš vremena za kajanje. Želim da ti kažem da su muškarci vrlo jednostavni, mi ih komplikujemo. Da su njihove boje crna ili bela i da sam ti mnogo više verovala u knjizi. U filmu je pobedio muški mozak, pobedila je realnost. Pobedilo je sve pogrešno izrečeno i nemoć odgovarajuće reakcije. Pobedio je instagram, koji je isti kao i ceo svet u tvoje vreme. Našminkano i ulickano za svačije oči, a iznutra korov koji čeka da se izvadi i pusti novu, istinsku lepotu da izraste.

Mislim da si živela u pogrešno vreme, ali i u ovom mom ostala bi luda žena. Luda od ljubavi, luda od slepila, luda od previše razmišljanja na temu On. Sve dok veruješ u ljubav ona se ne dešava, ona samo iznikne odjednom i isto tako nestane. Da, ljubav nestaje i nije večna. I svi bivamo povređeni, kad-tad. Svi smo kao tvoj Vronski u ratu bili spašeni od nekoga za koga smo najmanje očekivali da bi nas spasio i svi imamo lance oko srca. Jer… život. I sve je to samo ta jedna prilika da uživaš u haljinama, ostvaruješ se i još više voliš baš takvu. Moraš voleti sebe i svoju samostalnost kako bi uspela da zavoliš drugu osobu i život u dvoje. Tačnije i ne moraš, jer šta se danas sve mora pa niko ne mrda prstom? – Trebala bi, ali nisi imala mogućnosti. Sad sve više razumem natpise na majicama koji su sve učestaliji ‘Women power’ i etc na datu temu. Od mog rođenja, žene su ravnopravne, pa mi je svaka drugačija postavka malo nerealna. A onda se vratimo sto godina unazad i shvatimo da kockice ne pokazuju uvek broj koji mi vidimo, već brojeve u očima druge strane. Ali zaboga, žena si. Prelepa i elegantna. Koliko žena se rodi da bude u obliku neke životinje a ti si imala sreće i nisi to iskoristila. Falilo ti je mudrosti, rada na sebi i samopouzdanja. Nedostajalo ti je hrabrosti do kraja. I kada si rekla Aleksandru za Vronskog na kraju si sve pokopala rečima da si ti u njegovim rukama i neka uradi šta mu je volja. Ne želim da zvučim kao član pokreta za ženska prava, ali sve si to mogla pametnije da odigraš. I manje da paničiš. Panika je odlika nemoći, a ti si bila itekako moćna, samo svojom pojavom.

I ustvari, htela sam da ti kažem.. da sam i ja glupa jer u većini situacija idem srcem, sklonim lance pa zapnem o iste, padnem i kruna mi odleti u blato, pa se izdignem, spustim prekratku haljinicu i očistim krunu, pa je vratim gde joj je mesto. I ponovim to uvek iznova, iz čiste želje da uvidim koliko njih će mi pomoći da tu krunu očistim. Druge prilike postoje za žene glupe poput nas, a treće za one gore od nas.

I baš bih volela da si na stanici sela u voz i otputovala, baš kao što Vronski predviđa. Da si uzela život samo za sebe. Volela bih da je život u mogućnosti uvek da ti pruži iznova putovanje, ali nije tako. Život je čeličenje, koliko izdržiš, toliko bivaš nagrađen.

Samo da si još malo izdržala…

*Tekst inspirisan romanom Ana Karenjina, Lav Tolstoj i filmom Ana Karenjina: Sećanja Vronskog, Karen Shakhnazarov

FOTO: lipsandheels.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *